Samo što obično nije. I samo što to kasno zaključimo.
Žene ko žene, obično se pred samo leto sete da žele da dominiraju plažom kao Emili Ratajkovski, pa za dve nedelje žele da skinu jedno desetak kilograma i zategnu se kao da su trenirale celog života.
Al' ne ide to tako.
Rešila sam da krenem sa treninzima ranije i proverim da li je zaista moguće zategnuti stomak i dobiti pločice za par meseci.
Otišla sam kod Andrije, personalnog trenera iz studija „Anđela i Andrija“, i zamolila ga da mi pomogne da probam da postignem svoj cilj. Bio je mart, sasvim dovoljno vremena do leta.
– Da li znaš u šta se upuštaš?
– Pa, kad me tako pitaš, očigledno ne. Ali imam volju vojničku!
– Sigurna si?
– Ma, naravno. Kad počinjemo?
– Dođi u petak posle posla. I popij apsirn
– Boleće me?
Odvratio mi je šarmantno-zlokobnim osmehom. Boleće me, shvatila sam.
Znala sam da sam nabacila nekoliko kilograma još od praznika. Iskreno, poslednjih par meseci počela sam da jedem sve ono što ranije ne bih ni pogledala. Stres, nervoza, prekovremeni rad. Nije opravdanje, sve znam, priznajem, posustala sam, a salo sa stomaka i kukova me je svakog dana podsećalo na neuredan život koji sam vodila.
Očekivala sam dva-tri kilograma viška kada sam stala na famoznu pametnu vagu. Bogu hvala, nije bila ona što kilograme izgovara naglas. Imala sam skoro 67 kg (visoka sam 175 cm), što je značilo da sam se ugojila skoro deset kilograma. Nikada nisam bila bucka, oduvek mršava, sa poslušnim metabolizmom, mada sam imala nekoliko životnih etapa kada sam se ugojila. Za divno čudo, u toku trudnoće nabacila sam samo osam kilograma, mada to pripisujem konstantnim mučninama.
Procenat masnoće: 30%
Kriva sam. Proklet bio čips i onaj koji ga je izmislio! I pica! Ona grozna, kalorična, masna… sa hrskavom koricom i savršenim sirom, ah, ta predivna pica! OK, okrećem nov list, vreme je za metamorfozu, govorila sam sebi dok mi se po glavi motala muzika iz filma „Rocky“.
Andrija mi je dao jelovnik kog je trebalo da se pridržavam. Minimalan unos ugljenih hidrata, manje masti, zejtin da zaboravim, kao i mlečne proizvode, kao i skrob, hleb, veći unos voća, sve moguće slatkiše i testa, alkohol i sokove.
Moj dnevni meni trebalo je da izgleda ovako:
Doručak: 2 integralne projice, ili jaja sa povrćem, ili jaja sa salatom.
Užina: Voćka po izboru (citrusi najbolja opcija).
Ručak: Tanjir variva, 250 g piletine ili ribe i salata. Ili 250 ć ćuretine i salate. Tuna sa integralnom pastom i paradajz sosom i salata.
Užina: Šaka sirovih badema (posle treninga).
Večera: 250 g piletine/ćuretine/ribe i salata. Ili omlet od belanaca i salata.
Jaja sam mogla da jedem koliko sam htela, tj. belanca, a umesto zejtina koristila sam ulje od koštica grožđa i kokosovo ulje.
Uz takav režim ishrane dogovor je bio da na treninge kod Andrije dolazim pet puta nedeljno, dok bih vikendom vežbala kod kuće dva puta dnevno.
Pošto se izazov odnosio na pločice na stomaku, dogovor je bio da radim vežbe samo za tu regiju. I, naravno, traka. Iako obožavam da trčim, priznajem da mi je bio užasno teško na početku. Pogotovo kada sam shvatila da zapravo i neću trčati već hodati. Brzo, i uz veliku uzbrdicu.
Trening se zasnivao na pola sata brzog hodanja na traci i pola sata do 45 minuta trbušnjaka.
Na prvom treningu neke vežbe čak nisam bila ni sposobna da uradim. A mišići za koje nisam ni znala da postoje na meni bukvalno su me pekli!
Nikada neću zaboraviti dve fatalne gospođe koje su sa nerealnom lakoćom radile sve one vežbe za koje sam bila sigurna da bih umrla ako bi ih probala. Obe su imale decu i preko 50 godina. I stomake na kojima bi im pozavidele i mnogo mlađe cice (Poz., plavuše, kidate!).
Na prvom treningu dala sam sve od sebe.
Sutradan nisam osećala telo. Pomislih, ovo je kraj. Bogalj sam.
Ali otišla sam i na sledeći trening, sutradan. I dan nakon toga. Već nakon nedelju dana postalo je za nijansu lakše. Tada sam mislila da mogu sve. To je taj početnički entuzijazam, koji zapravo krije veliku opasnost, samo toga nisam bila svesna.
Instalirala sam i brojne aplikacije za merenje pređenih kilometara, unetih i potrošenih kalorija itd. A onda sam kiksnula. Tri nedelje sam uspešno odolevala ukusnim kolačima, pecivu, pici i slatkišima koje je moje četvorogodišnje dete jelo ispred mene.
I onda, onako nonšalantno, nakon što je plata legla na račun, odlučim da mogu sebi da dopustim jedan obrok brze hrane. Samo jedan i posle se vraćam na stari režim ishrane. Baš kao što svaki zavisnik ubeđuje sebe i suvereno tvrdi da je sasvim izlečen i da mu još jedanput neće značiti ništa.
E tako je počelo. Jedan hamburger i pomfrit. Pa dobro, i gazirani sok i sladoled. A kad sam sve to pojela, mogu da pojedem i kokice uveče uz film. I kikiriki, ostalo je u kesici (pola kese!), pa da se ne baci. Pa šta ima veze, neka to bude moj grešni dan.
To je najveća greška koju možete da napravite i, prema mom iskustvu, grešni dan uopšte ne bi trebalo da postoji. Promeniti režim ishrane znači zaista razumeti smisao i nutritivnu vrednost namirnica i biti svestan šta je dobro, šta loše, a šta poptpuno nepotrebno za vaš organizam.
Na poslu gužva, ostajanje do kasno u redakciji, pa posle umorna na trening. Izdržim sve i onda kao pokisla dođem kući i pojedem sve ono što ne bi trebalo ni da pogledam.
Tipično emocionalno prejedanje. Obično nije hrana to čemu težimo već nerešeni problemi. I tako se tešimo. Amerikanci su izmislili i termin „comfort food“ za ekstremno kalorična jela od kojih nam bude bolje.
Samo što nije, jer hrana to nikada ne može da učini. Nijedna kockica čokolade neće popraviti finansijsko stanje na bankovnom računu, a ako pojedemo 200 grama, mrzećemo i sebe, i čokoladu, i probleme koji su svakako ostali nerešeni.
Narednih mesec dana odlazila sam da vežbam, ali kada je došlo vreme za merenje, i Andriji i meni bilo je jasno koliko je sati.
Smršala sam nakon skoro mesec i po dana 200 grama, što je bilo poražavajuće, iako mi se mišićna masa povećala. Onako smorena, nakon treninga ušla sam u svlačionicu i samo što nisam zaplakala dok me je krivica izjedala.
Sutradan sam donela odluku koja je zapravo bila ključna za ostatak izazova. Izbacila sam šećer, potpuno. Nisam kupovala ni namirnice koje sadrže šećer u bilo kom obliku.
Ujutru bih pojela kašičicu meda sa čašom mlake vode sa limunom i za užinu bih jela voće. Toga nisam želela da se odreknem. Vikendom bih sebi dozvolila poneki greh u vidu suvih smokava koje obožavam. I onda je sve počelo da dolazi na svoje. Nakon dve nedelje bez šećera primetila sam da zapravo više uopšte ne žudim ni za brzom hranom, ni za grickalicama.
PROČITAJTE:
Ovo je Sanja. Ali sada izgleda potpuno drugačije i ima debeli razlog za to!
Sve je bilo mnogo lakše, a obim stomaka vidno se smanjio. Do kraja izazova uspela sam ne samo da zategnem gornji stomak već i da dođem do toga da se naziru i mišići, dok je donji stomak još problematičan, ali u boljem stanju nego pre izazova.
Došla sam do 60 kg, procenat masti smanjio se na 23%, što je bilo sasvim zadovoljavajuće, ako uzmemo u obzir koliko sam puta kiksnula. Za tri meseca nije loše.
Da li bih se ponovo odlučila na ovaj izazov?
Dođavola ne! Kao zaposlena mama koja često ostaje prekovremeno, a posle trči kući da završi posao koji nije stigla u toku radnog vremena, sredi kuću, spremi doručak i ručak za sutra, opegla veš i igra se sa detetom, organizacija oko treninga bila je vrlo komplikovana.
Isplati li se imati personalnog trenera? Apsolutno, jer pored toga što će uvek biti tu da vas usmeri, odredi vežbe koje su za vaše telo najbolje, istovremeno zajedno možete da pratite napredak i korigujete ono što ne valja (na primer picu i čokoladu). Rad u malim grupama svakako omogućava da se trener svakome ponaosob dovoljno posveti, a samim tim efekat je mnogo bolji.
Nakon izazova šećer i dalje ne konzumiram i osećam se sjajno. Jedem skoro sve, ali u mnogo manjim količinama i operezno sedam za sto kad dođe vreme za večeru. Sa treninzima nastavljam posle letovanja, ali u mirnijem tempu.
Na plaži neću biti Emili, ali preživeću.
http://zena.blic.rs
Nema komentara:
Objavi komentar